Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Kad je pr­vog da­na 1942. go­di­ne u ku­ći Ga­vra i Sta­noj­ke La­za­re­vić u Cr­lje­ni­ca­ma kod Plje­va­lja, u za­se­o­ku Mi­lje­vi­ći, za­pla­ka­lo no­vo­ro­đe­no žen­sko di­je­te, ni­ko mu se u rat­noj mu­ci, bi­je­di i si­ro­ma­šti­ni ni­je po­seb­no ob­ra­do­vao, jer su to bi­la jed­na usta vi­še i jed­na ve­li­ka bri­ga vi­še.
Bri­žni ro­di­te­lji ko­ji mje­sec ka­sni­je po­ni­je­li su di­je­te u ma­na­stir Sve­ta Tro­ji­ca u Plje­vlji­ma da ga kr­ste. Do­go­vo­ri­li su se da mu da­ju ime Mi­li­ca i ta­ko po­no­ve ime Ga­vro­ve se­stre ko­ja je po­čet­kom de­cem­bra 1941. go­di­ne, od­mah po­sli­je ču­ve­ne Plje­valj­ske bit­ke, stra­da­la u po­gro­mu kiv­nih ita­li­jan­skih oku­pa­to­ra nad ne­du­žnim sta­nov­ni­štvom oko Plje­va­lja.
Ka­za­li su to i pro­tu Mi­la­nu Kre­zo­vi­ću, ali im je on pred­lo­žio da ćer­ki­ci da­ju ime Po­bje­da. Ni­kad se ni­je sa­zna­lo za­što se po­pu­lar­ni pro­ta opre­di­je­lio za ta­ko neo­bič­no ime ko­je se ni­je svi­dje­lo ni ro­di­te­lji­ma, po­seb­no maj­ci. Ona je, ka­žu, čak kre­nu­la da na­pu­sti kr­šte­nje i iz cr­kve od­ne­se ne­kr­šte­no di­je­te, ali se ipak po­mi­ri­la i pri­sta­la kad je pro­to pri­pri­je­tio da bi mo­gao i da ih pro­ku­ne ako ga ne po­slu­ša­ju i ne kr­ste di­je­te.
Osta­lo joj ta­ko ime Po­bje­da, ma­da je sva po­ro­di­ca, rod­bi­na i pri­ja­te­lji zna­ju pod ime­nom Le­la ko­je joj je maj­ka da­la po­sli­je kr­šte­nja.
– Bi­lo nas je osmo­ro dje­ce – bra­ća Ra­den­ko, Mi­len­ko, Jo­vo, Jo­vi­ca i Zo­ran i se­stre Na­ta­li­ja i Zo­ri­ca – svi zdra­vi i ži­vi do­če­ka­li su slo­bo­du – ka­zu­je ova ve­dra, raz­bo­ri­ta že­na, iz či­jih oči­ju ve­dri­na zra­či i kad o mu­ka­ma zbo­ri. – Ja na jed­nom va­ša­ru 1957. go­di­ne sre­toh An­dri­ju Ma­to­vi­ća. Do­pa­de mi se, uz to je i sin gla­si­tog Sa­va Ma­to­vi­ća, ve­li­kog do­ma­ći­na sa Ja­bu­ke, ko­ji je pri­je ra­ta dr­žao ču­ve­ni han, ov­dje po­red sta­rog dru­ma Plje­vlja–Pri­je­po­lje. Pri­sta­doh da se udam za nje­ga, a tek mi bi­lo pet­na­est go­di­na, bi­la sam mla­đa od nje­ga pu­nih de­vet go­di­na. Bio mu je ta­da živ i otac Sa­vo, a tu je bio i nje­gov sta­ri­ji brat Mom­či­lo.
Po­bje­da je sa mu­žem An­dri­jom iz­ro­di­la pet ćer­ki – Mi­li­cu, Zor­ku Jo­van­ku, Mi­le­nu i Mi­la­din­ku. Po­ži­vje­li su u sret­nom bra­ku sve do 1989. go­di­ne ka­da je on, ipak re­la­tiv­no mlad, umro, a ona na­sta­vi­la da odr­ža­va do­ma­ćin­stvo i oku­plja dje­cu i po­ro­di­cu.
– Svi su mi, hva­la Bo­gu, ži­vi i zdra­vi. Sve su mi se ćer­ke po­u­da­le i ima­ju fi­ne po­ro­di­ce. Do­če­ka­la sam je­da­na­e­sto­ro unu­ča­di i već imam osmo­ro pra­u­nu­ča­di i to je mo­ja naj­ve­ća ra­dost i sre­ća. Zdra­vlje me još slu­ži i dok god je ta­ko ne mi­slim ni­kud odav­de. Dr­žim dvi­je kra­ve, ma­lo ko­ko­ša­ka, od­ga­jim sva­kog lje­ta i po jed­no sto­ti­nak pi­li­ća – eto da mi ima­ju gdje do­ći dje­ca i da na­đu otvo­re­na vra­ta – ka­že Po­bje­da Le­la Ma­to­vić.
Ne­da­le­ko, na tri­de­se­tak ko­ra­ka od nje­ne ku­će, od­no­sno od ne­ka­da­šnje ku­će i ha­na Sa­va Ma­to­vi­ća, 28. sep­tem­bra 1943. go­di­ne po­gi­nuo je je­dan od naj­mla­đih na­rod­nih he­ro­ja Ju­go­sla­vi­je, naj­po­zna­ti­ji pi­o­nir – bom­baš, le­gen­dar­ni Bo­ško Bu­ha. Čet­nič­ka za­sje­da je upra­vo tu sa­če­ka­la ka­mi­o­net ko­jim su dok­tor­ka Sa­ša Bo­žo­vić, po­li­tič­ki ko­me­sar bol­ni­ce Bog­dan Ra­dan i Bo­ško Bu­ha hi­ta­li iz Plje­va­lja ka Pri­je­po­lju. Ra­dan i Bu­ha su po­gi­nu­li na mje­stu, a dok­tor­ka Bo­žo­vić je te­ško ra­nje­na i za­ro­blje­na, ali ubr­zo i oslo­bo­đe­na.
– Eto tu iz­nad pu­ta sto­ji Bo­škov mra­mor i ja cio vi­jek, sko­ro še­zde­set go­di­na, kad god iza­đem iz ku­će, kad god po­gle­dam kroz pro­zor, vi­dim ga i sje­tim se pri­če o tom ne­u­stra­ši­vom dje­ča­ku. Moj brat Zo­ran i brat nam od tet­ke Mi­len­ko Gr­bo­vić su 1965. go­di­ne oko mra­mo­ra po­sa­di­li 17 bo­ro­va – to­li­ko je Bo­ško imao go­di­na kad je po­gi­nuo – i eto ih, hva­la Bo­gu, svi su se pri­mi­li i ra­stu kao da se tak­mi­če ko će bi­ti bli­ži sun­cu, a me­ni kad god po­gle­dam pre­ma nji­ma bu­de ne­ka­ko to­plo oko sr­ca i zbog Bo­ška, ali i zbog mo­je bra­će. Žao mi je sa­mo što je sad sve ne­ka­ko za­mr­lo, opu­stje­la je Ja­bu­ka, opu­stje­la su se­la oko­lo i vi­še ne­ma onih ne­bro­je­nih omla­din­skih i pi­o­nir­skih bri­ga­da, Bo­ško­vih dru­go­va i sa­bo­ra­ca ko­ji su se ne­ka­da ov­dje oku­plja­li, po­sje­ći­va­li i sa­bi­ra­li se oko Bo­ško­vog mra­mo­ra. Bog zna ka­ko će bi­ti kad ja mi­nem, ho­će li ovaj mra­mor za­ra­sti u tra­vu i ko­rov, a Bo­ško­vo ime pa­sti u za­bo­rav – ho­će li ne­ko po­sje­ći i ove bo­ro­ve i sa­svim za­tri­je­ti trag toj le­gen­di – sjet­no se pi­ta Po­bje­da Le­la Ma­to­vić.



Tra­ge­di­ja Sa­va Ma­to­vi­ća

Sa­vo Ma­to­vić je imao pu­nih če­tr­de­set go­di­na kad se na­kon svih bu­na i ra­to­va, na­kon še­sto­go­di­šnjeg tam­no­va­nja u austr­o­u­gar­skim ka­za­ma­ti­ma, 1920. go­di­ne ko­nač­no skra­sio na Ja­bu­ci. Tu, u do­li­ni zva­noj Šva­ba­ra, po­red sta­rog kol­skog dru­ma Plje­vlja–Pri­je­po­lje, sa­gra­dio je ku­ću, otvo­rio han i osno­vao bo­ga­to do­ma­ćin­stvo. Ože­nio se, ali ni­je imao sre­će: dvi­je že­ne mu za­re­dom umr­le i iza njih osta­lo je če­tvo­ro si­ro­ča­di, si­no­vi Mom­či­lo i An­dri­ja i ćer­ke Mi­le­na i Jo­van­ka.
– Moj sve­kar se uoči ra­ta ože­nio i tre­ći put, Sta­noj­kom od Pu­ri­ća iz Ma­ta­ru­ga, i sa njom do­bio ćer­ku Mil­ku – ka­že Po­bje­da Le­la Ma­to­vić. – Kad su sju­tri dan po­sli­je Plje­valj­ske bit­ke Ita­li­ja­ni kre­nu­li od Pri­je­po­lja ka Plje­vlji­ma da se sve­te za po­ra­ze i gu­bit­ke ko­je su im na­ni­je­li par­ti­za­ni, Sa­vo se sa si­no­vi­ma za­te­kao u Obar­di­ma, a su­pru­ga Sta­noj­ka sa ćer­ki­com Mil­kom i pa­stor­ka­ma Mi­le­nom i Jo­van­kom osta­la je da ču­va ku­ću i imo­vi­nu – ko se na­dao da će ne­ko di­ra­ti že­ne i ne­ja­ku dje­cu. Kad je po­če­la puc­nja­va i kad su po­če­la da go­re okol­na se­la ne­sreć­na Sta­noj­ka je kre­nu­la da bje­ži, ali su ih Ita­li­ja­ni po­hva­ta­li i sve po­bi­li u mje­stu Vla­ke. Po­sli­je su spr­ži­li i Sa­vo­vu ku­ću i han i sve dru­ge po­moć­ne zgra­de i od uzor­nog do­ma­ćin­stva osta­lo je sa­mo zga­ri­šte na ko­jem će Sa­vo tek 1947. go­di­ne po­no­vo po­di­ći ku­ću.


Spo­me­nik na br­du Ba­ra­ke

Osim mra­mo­ra i bo­ro­va po­sve­će­nih ne­u­stra­ši­vom bom­ba­šu ko­je pa­zi i sva­ko­dnev­no obi­la­zi i ču­va, Po­bje­da Le­la Ma­to­vić če­sto pro­še­ta i do obli­žnjeg br­da­šca, zva­nog Ba­ra­ke (vje­ro­vat­no po ne­ka­da­šnjem austro­u­ga­ra­skom utvr­đe­nju ko­je je tu po­sto­ja­lo), na ko­jem se na­la­zi bron­za­na sta­tua Bo­ška Bu­he.
– I taj spo­me­nik je na na­šem ima­nju – moj dje­ver i muž su svo­je­vre­me­no po­klo­ni­li taj plac da se po­dig­ne spo­me­nik – ka­že Po­bje­da.